Category Archives: JUDO

JUDO

 

Džudo (Judo ili Jūdō 柔道, u prevodu „nežni način“) moderna je japanska borilačka veština koju je, 1882. godine, osmislio dr. Kano Jigoro. Nakon što je savladao nekoliko stilova Džiudžicua (Džiudžicu ili JuJutsu je u to vreme bio naziv za sve borilačke veštine kako udaračke tako i rvačke), dr. Kano Jigoro odlučio je izabrati najbolje elemente različitih stilova i uklopiti ih jednu, potpuno novu disciplinu.

Tehnika

Iako se borilačkim veštinama počeo baviti u ranoj mladosti, zbog krhke građe i nedostatka snage, dr. Kano Jigoro često je imao problema sa savladavanjem elemenata iscrpljujućih borilačkih veština Džiudžicua. Upravo to je bio razlog zbog kog je pokušao osmisliti posebnu veštinu koja će ostati u duhu Džiudžicua a biti pristupačna i ljudima čija konstitucija i snaga ne mogu podneti sve napore tradicionalnih borilačkih veština Istoka. Njegova osnovna ideja odredila je i naziv nove veštine – „nežni put“. Sa 9 svojih učenika osnovao je Institut Kodokan i počeo razvijati novu veštinu.

Takmičarski džudo daje prioritet tehnici i bacanjima (nage-vaza).Tehnike bacanja dele se na ručne tehnike (te-waza) , bacanja preko boka tj. kuka (koshi-waza) te na nožne  tehnike (ashi-waza). Iako je u takmičarskom delu ovaj segment prilično zanemaren, sastavni deo džudoa su i tehnike na parteru (katame-vaza) koje se dele na držanja (osaekomi-waza), gušenja (shime-waza) i poluge na rukama (kansetsu-waza).

Tehnike džudoa savladavaju se na treninzima kroz sparing borbe (randori), vežbanjem „u prazno“ i vežbanjem u paru.

 

Kate

Kao i ostale daleko-istočne borilačke veštine, i Džudo ima kate (jap. kata,型 ili 形, značenja „oblik“,“forma“, „kalup“ ili „model“). Kata je grupa precizno određenih pokreta koji se uvek izvode istim redosledom, samostalno ili u paru. Kudokan Džudo ima 7 kata iako ih se u praksi može susresti i veći broj.

Džudo kao olimpijski sport

 

Ova borilačka veština je svoje mesto na listi olimpijskih sportova našla 1964. godine (OI u Tokiju) i to samo kao muška disciplina. Ženski džudo postao je olimpijska disciplina tek 1992.godine (OI u Barseloni).

Džudo mečevi se održavaju na mekoj podlozi poznatoj kao „tatami“ a čija je prosečna veličina 15x15m. Dodatna 2m sa svake strane tatamija predstavljaju tzv. sigurnu zonu koja se obeležava crvenom linijom. Iako bacanja nije dozvoljeno izvoditi izvan tatamija, bacanje koje je započeto unutar propisanog prostora i usled kog je protivnik izbačen van tatamija ali unutar sigurne zone smatra se valjanim.

U džudo meču pobeda se može odneti; bacanjem, u parteru ili na bodove. U zavisnosti od tehnike i kvalitete tehnike, sudije određuju broj poena koje takmičar dobija.
Tradicionalna pravila džudoa osmišljena su kako bi se sprečilo bespotrebno ozleđivanje a takmičarima omogućilo kvalitetno izvođenje veštine. Neka kasnija pravila nastojala su ovaj sport učiniti što privlačnijim za gledaoce.

Takmičari u toku meča mogu zaraditi kaznu zbog neaktivnosti ili korišćenja nedopuštenih tehnika. Kada se takmičar nađe van propisane zone, meč se mora zaustaviti.
O poenima i kaznama odlučuju isključivo sudije.

 

I u ženskom i u muškom džudou postoji 7 težinskih kategorija te 6 učeničkih ( „kyu“ ) rangova i 10 majstorskih ( „dan“ ) rangova.
Vlasnici različitih rangova raspoznaju se po boji pojasa koji se zove „obi“.

 

Praktikant džudoa naziva se džudoka (judoka).
Garderoba koju džudoke nose je kimono napravljen od teškog pamučnog materijala i naziva se judogi  (jap. „gi“ = garderoba; judogi = garderoba za džudo).
Kratica Međunarodne džudo asocijacije je IJF (International Judo Federation).